Sekvenci odrastanja nikad dosta. Jos jednom, alkoholni je oblak u glavnoj ulozi. Bila je zima, sa snijegom, i jos jedan vikend bez sadrzaja. Tipicno srednjoskolski.
Sastalo se nas tonu, dan je kratak, a mrak se spusta brzo. Nemas ti tu sta radit, a jos manje mislit. U supermarket po pice, nabavi meze, pa kod nekog u prazan stan. Uzeli smo sto se tada pilo, stock, vekija( talijanski vinjak...op.a)i gajba piva da se gasi zestina ta.
Ruzan ukus je svemu tome. Sjecam se svih tih obojenih pica, badelov konjak, vlahov i ovi spomenuti otrovi. Ali, tinejdzer si, nista ti strano nije. Nema tu puno izbora, ima da cugas. Ili si dio raje ili nisi. Bolje ti je da jesi.
Nestajao je alkohol kao sto nestaje snijeg kad stigne proljece. Topio se u nama, silazio niz trbusne padine. Zajedno sa alkoholom, i nasa svijest polako nestajala je. Ima ono, kada znas kad bi trebao stati, ali, u vecini slucajeva, ne stanes. Vrela krv tinejdzerska, u tebi je. I onda se desi to sto se desi. Oduzimas se, kontrola vise ne postoji, na kraju, olesis se. Bezivotno truplo, postajes.
Tu se i moje pamcenje zaustavlja. Sve sto cu reci sada, prica je moga oca. Nasao me ujutro, u krevetu, sklupcanog. Zagrljen cvrsto za kuhinjsku stolicu poluspustenih pantalona. Rekao mi je, seretskim osmijehom roditelja, da sam izgledao kao Isus kad je treci put pao s krizem, na svom putu ka stratistu. Iskonska kalvarija. Mortus pred ocem. I to u gacama. Joj, sramote.
Mati ko mati, mislila je da sam se otrovao. Meso vjerovatno nije bilo dobro peceno, njeno je uvjerenje. Potvrdno klimam glavom, sta drugo da kazem.
Seretski ocev osmijeh i dalje ne silazi sa lica. Da, nedovoljno przeno meso, je krivac za moje alkoholno posrtanje. Ali, sta ce mi stolica?
No comments:
Post a Comment