Utorak je, radni dan, bas mi se nesto i ne ide. Ali, eto, bilo bi mi krivo da ga propustim kad je vec tu, na kanadskom tlu. Uglavnom, dogovor je pao. Ja i prijatelj ti moj, ljubitelj slicnih nota, zapucasmo na koncert dragog nam izvodjaca.
Medjutim, niti jedan od nas da provjeri kad tacno pocinje show. Ja sam kao nesto procitao da se vrata otvaraju u osam, pa 'ajd racunam, nek koncert pocne u devet, traje dva sata, i to je to. Ali, ne bijase tako.
Prvo nas je tek oko pola deset, pocela tusiti njegova jaranica iz benda, koja pokusava i sama nesto da snima, Kellie Scarr, svojim emotivno-melankolicnom izvedbama od kojih sam ja skoro zasp'o. Nemoj mi tugaljivih razvlacenja, nisam spreman, Moby, izlazi, treba mi electro- plesni ambijent tvoj. Eto ti i Melvilla napokon. Sati, deset i trideset. Fajront ce usljediti u jedan poslije ponoci.
Mal', celav i pun nesputane energije. Mislim na Mobija, da ne bude zabune. Odmah pocinje mocno, brzo, pulsirajuci ritam sto pokrece. Prateci band, cetiri zene i bubnjar. Kombinacija koja pobjedjuje. Iz prve sam smekn'o, na bass gitari, sitnu djevojku, duge, smedje, kose uvezane u rep. Rasturila je bass u paramparcad i preuzela ulogu zvijezde veceri. Sve ostalo su iluzije. Barem za mene.
Tu je i debeljuskasta crnkinja, dubokog, jazz/blues glasa i nevjerovatne scenske fleksibilnosti ( s obzirom na debljinu). Otpjevala je izvanredno par pjesama, cak i improvizaciju Sabbatha na kraju koncerta, War Pigs. Sto bi rekli nasi stari, cool.
Ukratko, koncert je bio dobar. Profesionalno odradjen, necu da kazem, spektakularan. Plesni ritam, improvizacije, mada, bilo je tih melankolicnih stvari na koje mi tijelo ni mozak u zadnje vrijeme ne reaguju, tacnije, iritiraju me. Izuzev, why does my heart feel so bad...
No comments:
Post a Comment