Balkan Beat Box

BBB je band iz Izraela. Barem se tako predstavljaju, mada je sastav sarolik kao i muzika sto ostavljaju iza sebe. Odakle im pojam Balkan u nazivu banda, nisam siguran, cini se zanimljiv, ali ne i cudan. Jednostavno, njihovi su utjecaji siroki, sa primjesama etno-ambijent zvuka. Ne pada mi niko na pamet da mogu usporedbu naci, mozda Gogol Bordello bi bio najblizi.
Uglavnom, sviraju sve i svasta i dobro im ide. Malo mirisa Bliskog Istoka, malo Mediterana, malo hip-hopa, malo ovog, malo onog, najvise plesa i zestokog ritma. Hajd, nazvat cu njihov stil, a world music, nekako mi mrsko mislit kojem bi zanru mogli da pripadaju. Ovo bi kao uvod trebao da bude.

Prijatelj moj i covjek slicnih muzickih interesa, brat emigrant iz istoimene drzave kao i band sam, ima karte za koncert. "Jesam li zainteresovan? Cijena sitnica." Njegovo je pitanje kratko, poruka je jasna.
Nevoljan sam. U pocetku odbijam, neka ponudi nekom drugom, medjutim, nakon kratkotrajnog nagovaranja, prihvacam.
I to je ono sto mrzim kod sebe. To neckanje, ta inertnost, ne samo kod kupovine jebenih karata za koncert nego inace u zivotu samom. Kao lafo, vazda imam nesto pametnije, prece, ne mogu, obaveze stisle, brige prekrile. Vazda neke isprike, ekskjuzis, vazda ta neka uljuljanost svakodnevne rutine koju bi ja rado da mijenjam (misli), a nikako da se i nakanim (fizika). I vazda mi treba taj neki pocetni udarac, korak, sut u guz i to jos neko drugi da uradi i vazda ja lamentujem i unutarnje borbe vodim. A zivot prolazi kao okrenuti pjescani sat. U nepovrat


"Dobro ja ba i tebe. Ne zanima nas tvoj psiholoski profil i razmisljanja jednog petka u rano predvecerje. O koncertu nam nesto reci kad si vec zapoceo". Skriveni glas u meni, javlja se.
Koncert je bio, sto bi rekli nasi stari, awesome. Klub srednje velicine, atmosfera intimna, generacije razlicite. Bas onako kako treba da se covjek osjeca ugodno u cetvrtak navecer.
Kao oni simpaticni starci iz Muppet Showa, sa pivom u desnoj ruci i pogledom na binu, zavalio sam se na spratu, na galeriji, cekam da koncert zapocne. Bez mnogo najave, eto i njih, brojkama sest. Balkan Beat Box.
Udaraljke, saksofoni, gitara, bas. Pulsirajuci ritam, melos sto pokrece. Ne mozes ostati statican cak i da hoces. Raja pocinje da skakuce.
Bacam nevidljive farove na zatalasanu masu ispod mene, seretski mi osmijeh igra na licu. Zene.
Ruke podignute visoko u zrak, tijela sto se pozudno uvijaju u ritmu, grudi skakucu blago, muske uzdahe mame. Divota. Treba li sta vise da napisem?
E, evo je vec koncert. Bas mi nesto srcu drago sto mu prisustvujem licno. "Jebali te oni tvoji drogerasi alternativni i tekstovi pune melankolije. Zar ovo nije bolje i jednostavnije?"
Opet onaj skriveni glas u meni. Ovaj put, simpatican je...