Cetvrtak

Cetvrtak je vecer. Dan mi prolazi bez vecih uzbudjenja, rutina. Malo mi se rame smirilo, rekoh sebi, mogao si na yogu, nisi dugo, zavrsi dan smisleno.
Vracam se sa yoge. Mislim da je 9:30 pm. Glad me hvata, gledam da li da uzmem nesto lagano, zalogaj ili dva, neki sendvich da si napravim.
Na sporetu, omanji lonac sa grahom. Mirise kobasica skrivena u njemu. Podizem poklopac, zatvaram oci, udisem duboko. Ma mali tanjiric , nije beg cicija, nece mi naskoditi. Jedan je tanjir smiren, drugi se priprema, pola vekne hljeba vec je nestalo. Gladan sam , sta cu sad, dizna mi se otcepila. Nakon yoge, pun sam energije, apetit mi , ocigledno, ne nedostaje. Neprimjecujem koliko je sati i koliko sam pojeo.
Deset je i trideset, pun sam i ne spava mi se. Odoh pogledat jedan film, valjda ce san doci, a i da grah malo provari. I to i bi.

Kad se meni grah upalio negdje oko 3 ujutro ! Joj, Tito dragi, mislio sam, gotovo je. Evo, to je to, ovako srcani nastaje. Ceka, vreba iz potaje, pusta da se covjek napuca teske hrane pred spavanje i da ga jednim udarom dokrajci ko pikador malaksalog bika uz gromoglasno odobravanje mase.
Koprcam se u snu, tresem, mlataram rukama, tjeram demone neprovareneg graha od sebe. Ni sam ne znam koliko dugo sam u ovom stanju.  Sanjam brata i oca kako zive  u nekoj staroj, trosnoj kuci, a ja im palamudim da trebaju popravit krov jer zima dolazi, a ni drva za ogrjev jos nisu nabavili. Samo  nijemo slijezu ramenima i u cudjenju gledaju me. Budim se.

A ljudi dragi ne mogu disat. Trzam se , okupan u znoju i strahu da ne izdahnem, bacam sa sebe jorgan, cebe, sta li je vec na meni, otvorenih usta hvatam tezak zrak. Sve me gusi.
A ne da mi je muka ! Udrvenio sam se , lezim na na ledjima, ne micem. Najradje bi da se samo okrenem na stranu, stavim dva prsta u usta i izbacim iz sebe sav taj beton od hrane sto mi zeludac stisce i od koje bez zraka ostajem. Pa sto sam se opet napuco ovako ko krme ? Pa dokle cu padati u zamke vecernjih obroka i unesene kolicine? Pa jesam tele bez manire i mjere. Mogao sam lijepo uzeti zdjelu onih pahuljica sa mlijekom, a ja udario po grahu ko da je rat opet poceo. Katastrofa.

I tako, neispavan, sa konstantnom mukom u zelucu, odlazim u ralje korporativih osmijeha. Petak zapocinje...